уторак, 01. август 2017.

MORAL I ZAKON


Teokratska država svoje zakone usklađuje sa moralnim zakonom koji je Bog dao u Svetom Pismu tako da ima za prvenstveni cilj borbu protiv nepravde, laži i nemorala.

Najstrožije zabranjuje idolopoklonstvo, gatanje, veštičarenje, sujeverje. Pod tim se podrazumeva zabrana kumira i idola, paganskih rituala, horoskopa, hiromantije i svih ostalih okultnih disciplina i praksi. Takođe zabranjuje i sankcioniše pojave kao što su preljuba, sodomija, prostitucija, pornografija, duvan, kontracepcija, abortus, nemoralan izgled, alkoholizam, kocku, narkomaniju i trgovinu narkoticima.

Teokratska država izričito zabranjuje propagiranja ateizma, agnosticizma i sekularizma.


Krivični zakoni u teokratskoj državi odnose se na dela koja su uperena protiv čoveka i njegovog napretka, kao i protiv porodice i države - zajednica u koje se slobodni ljudi udružuju. Generalno, sva krivična dela mogu se svrstati u neku od dole navedenih krivičnih radnji:

- ubistvo
- povređivanje
- krađa
- laž


Da bi se omogućio napredak i razvoj čoveka, i očuvanje njegovog duhovnog i fizičkog zdravlja, a time i opstanak porodice i države, predviđene su adekvatne kaznene mere protiv onih koji ugrožavaju čoveka i zajednice koje on formira (porodicu i državu). Te kaznene mere su:

- novčana kazna
- prinudan rad
- batinanje (do 40 udaraca bičem)
- smrtna kazna

Teokratski princip kažnjavanja glasi: “Svakome po delima njegovim.”

Ubistvo

Postoje tri vrste ubistva:

1) kada je izvršilac ubistva želeo da izazove smrt nevinog čoveka,
2) kada izvršilac ubistva nije želeo da izazove smrt nevinog čoveka,
3) ubistvo u samoodbrani.

Prva vrsta ubistva se naziva “zločin ubistva” i za nju je predviđena smrtna kazna. Druga vrsta ubistva može predstavljati “zločin ubistva” ukoliko je osoba svojom nemarnošću izazvala smrt jednog ili više nevinih ljudi. Na primer, ako čovek poseduje životinju koja može biti opasna po ljude (kao na primer opasan pas ili bik), i poznato je da je njegova životinja opasna, a on nije vodio dovoljno brige o njoj, pa životinja usmrti nekog nevinog čoveka, onda će vlasnik ovakve životinje biti osuđen na smrt, a njegova životinja ubijena. Ukoliko se nije znalo da je njegova životinja opasna po ljude, pa dođe do nečije smrti ili povređivanja, vlasnik životinje neće biti kriv.

Slična je situacija i ukoliko bi čovek vozio automobil pod dejstvom alkohola i usmrtio nevinog čoveka (ili više njih). Bez obzira što direktno nije želeo da izazove nečiju smrt, osoba pod dejstvom alkohola ju je izazvala svojim neodgovornim ponašanjem zbog konzumiranja alkohola, za koji se zna (za alkohol) da izaziva promenu stanja svesti i onesposobljava čoveka za normalno funkcionisanje. U tom slučaju bi takođe bila primenjena smrtna kazna. Ukoliko ne bi došlo do smrti, već samo do povređivanja, osoba koja je izazvala povređivanje morala bi da plati odštetu osobi, ili osobama, koje je povredila, koliko sudije odrede.

Druga vrsta ubistva može da bude slučaj koji se ne može tretirati kao “zločin ubistva”. Ukoliko bi, na primer, tokom zajedničkog rada više ljudi došlo do povređivanja nekog od njih, i to nenamernom aktivnošću nekog drugog, tako da bi nastupila smrt, osoba koja je izazvala smrt ne bi podlegala smrtnoj kazni. Slučaj koji je opisan u Bibliji jeste slučaj ljudi koji seku drva, kada jednom od njih, prilikom zamaha sekirom, odleti metalni deo sekire i usmrti drugog čoveka. Osoba čiji je metalni deo sekire uzrokovao ubistvo provešće određeno vreme u kućnom pritvoru.

U slučaju samoodbrane, osoba ima pravo da ubije osobu koja je napada sa smrtnom pretnjom. Pod trećom vrstom ubistva ili ubistvom u samoodbrani se podrazumeva i slučaj kada lopov dođe noću na nečije imanje ili nečiju kuću sa namerom da nešto ukrade. Vlasnik imanja ili kuće ima pravo da ubije lopova i da nikome za to ne odgovara. Ukoliko lopov dođe tokom dana sa istom namerom, vlasnik nema pravo da ga ubije, osim ukoliko lopov fizički ne nasrne na njega. Vlasnik po danu može da vidi identitet lopova, da pokuša da ga uhvati, i da prema njemu primeni srazmernu silu - onu koju bi lopov pružao kao otpor. Bio uhvaćen ili ne, prema lopovu će biti primenjene sankcije u skladu sa zakonom, o čemu ćemo nešto više reći u paragrafu o krađi.

Povređivanje

Ukoliko neki slobodan muškarac, ili neko iz njegove porodice ko je pod njegovom upravom (dete, žena ili rob), ili njegova životinja, povredi nevinog čoveka, takav muškarac će morati da plati odštetu povređenom čoveku u skladu sa veličinom povrede, koliko sudija odredi. Sudija ima pravo da donese presudu kojom bi se izazvala fizička povreda onoga ko je izazvao povredu, po principu “oko za oko, zub za zub” (svakome po delima njegovim).

Ukoliko do povređivanja dođe u sukobu osoba koje su sve odgovorne za izazivanje sukoba, sudija će odrediti da li neko od njih, i u kolikoj meri, treba da plati odštetu nekom drugom.
Ukoliko sin povredi oca ili majku psujući ih ili proklinjući ih, biće kažnjen najtežom kaznom.

Krađa

Pod krađom se ne podrazumeva krađa čoveka, pošto se krađa (otmica) čoveka tretira kao ubistvo čoveka i za otmicu čoveka je propisana smrtna kazna. Krađa se sankcioniše u skladu sa dve stvari:

1) da li je lopov uništio ili oštetio ono što je ukrao, i u zavisnosti od
2) vrednosti ukradene stvari.

Ukoliko lopov nije potrošio novac koji je ukrao, ili nije prodao ono što je ukrao, ili nije oštetio ono što je ukrao (na primer, nije zaklao i pojeo životinju), moraće da vrati vlasniku duplu vrednost onoga što je ukrao. Ukoliko je lopov potrošio novac koji je ukrao, ili je prodao ili oštetio ono što je ukrao, platiće četiri ili pet puta veću vrednost od vrednosti robe koju je ukrao. U Bibliji je dat primer u kojem se navodi da je za krađu ovce potrebno da lopov vrati vlasniku četiri ovce, a u slučaju krađe vola treba da vrati vlasniku pet volova.

Laž

Laž se u teokratskoj državi sankcioniše u skladu sa štetom koju je određena laž trebala da uzrokuje čoveku ili ljudima protiv kojih se iznosila laž. Ukoliko je laž iznošena da bi izazvala smrt čoveka, onaj koji je iznosio laž bio bi sankcionisan smrtnom kaznom. Sudije bi u drugim slučajevima odlučivale o šteti koju je određena laž mogla, ili je trebala, da uzrokuje nekom čoveku ili ljudima, i u skladu sa tom potencijalnom štetom bi osoba koja je iznela laž bila sankcionisana. Kazna za takvu laž (koja nije smrtna kazna) može da bude novčana kazna, batinanje (bičevanje do 40 udaraca bičem) i prinudan rad (ropstvo) - nešto od toga, ili sve kazne zajedno.

Možemo da vidimo da se u teokratiji svi oblici destruktivnog ponašanja sankcionišu sa ciljem da se krivično delo više nikada ne ponovi, a da se u isto vreme, ako je ikako moguće, pruži šansa osuđenom da se pozitivno promeni. Sa druge strane, u demokratiji se svi oblici nemoralnog ponašanja maksimalno podstiču i zakonom štite, jer što su ljudi nemoralniji, to je sa njima lakše manipulisati. Pošto su skoro svi stanovnici demokratskih društava prihvatili ropstvo i potpuno su zavisni od sistema, podsticanje i širenje kriminala, terorizma i nemorala svake vrste u takvim društvima još više vezuje porobljeni narod za državne vladare tražeći od njih da ih bolje zaštite. Vladari onda uvode još restriktivnije i strože zakone, i stepen ropstva još više pojačavaju, tako da se narod još više osiromašuje kroz nove “antiterorističke državne projekte” koji se finansiraju iz novih većih poreza.

Naravno da je svaki oblik traženja pravde od državnih institucija u demokratskim društvima besmislen i uzaludan, jer to podrazumeva višegodišnje sudske procese od kojih oštećeni ima više štete nego koristi, pa čak i u slučaju da “dobije” spor na sudu. U praksi to znači da ako razbojnik napadne čoveka da mu otme tašnu sa novcem, za napadnutog čoveka je bolje da preda razbojniku tašnu nego da pruži otpor, jer u slučaju da u samoodbrani povredi napadača, najverovatnije će biti optužen i osuđen za “prekomernu upotrebu sile“ i nanošenje “teških povreda” napadaču. Na kraju presude će mu biti savetovano da se sledeći put, u slučaju sličnog napada, obrati policiji za pomoć (policiji koja po opisu zanimanja ima zadatak da štiti kriminalce u demokratskom društvu, počev od onih na samom vrhu države, pa sve do dilera droge i ostalih kojih rade za državne organe u promociji i uspostavljanju demokratije). U slučaju da se stanovnik demokratske države ogreši o vlast, u smislu da ne plati porez na vreme ili na neki drugi način ugrožava demokratiju (čitaj “okupaciju”), pravosudni organi će reagovati brzo kao u slučaju zle supruge koja se žali na svog muža koji je “maltretira”.


Нема коментара:

Постави коментар