уторак, 01. август 2017.

IZBORI

Izbori u teokratskoj državi odvijaju se pod pretnjom velikog požara. Planeta zemlja je zahvaćena velikim požarom nemorala svih vrsta koji proždire narode i države širom sveta. Najnemoralniji ljudi, ujedinjeni na svim nivoima, uništavaju sve pred sobom zarad svojih trenutnih sebičnih zadovoljstava i prohteva. Ovaj požar uništenja preti da zahvati svakog pojedinca, porodicu i državu na našoj planeti. Kada dođe do požara, najodgovorniji, najhrabriji i najsposobniji ljudi odmah reaguju i čine sve što je u njihovoj moći da požar lokalizuju i da ga ugase. Nije potrebno da se organizuje “glasanje” i da se tokom nekoliko sedmica ili meseci odluči “ko će ići da gasi požar”, već ljudi između sebe znaju ko je za to najsposobniji, i bez čekanja da ih neko pozove, kreću u akciju gašenja stihije. Podrazumeva se da požar neće gasiti žene, deca, starci, kao i muškarci koji su plašljivi ili nedovoljno sposobni za takvu aktivnost. Takođe, u gašenju požara neće biti dozvoljeno učestvovanje neodgovornim i nemoralnim muškarcima, koji mogu da zloupotrebe svoj položaj na razne načine, uključujući da posao obave traljavo i loše.

Izbori u teokratskoj državi se sprovode isključivo među slobodnim muškarcima - na nivou deset, pedeset, sto i po potrebi na nivou većeg broja ljudi (hiljadu itd). Izabrani pojedinci imaju status sudija i starešina, i mogu imati imena: “desetnik”, “pedesetnik”, “stotnik” itd. Podrazumeva se da ne postoje izbori na nivou porodice i da je otac (ili muž) starešina i sudija u porodici. Najodgovorniji pojedinac u državi je vrhovni sudija, kojem u radu pomaže savet od 70 najmudrijih ljudi, a koji se biraju od strane slobodnih pojedinaca i starešina.

Kao što vidimo, teokratska država je uređena kao vojna formacija. Odgovornost za funkcionisanje države je raspoređena na svim nivoima, tako da je idealno da se svi problemi rešavaju na nivou porodice, a da u posebnim slučajevima starešine i sudije odlučuju o nastalim problemima.

Izbori za starešine i sudije se održavaju po potrebi u skupštinama, a izbor starešine nije vremenski ograničen. Za starešinu mogu da budu izabrani samo oni slobodni muškarci koji prihvate tu funkciju. Slična je situacija i sa obavljanjem vojnih obaveza. U rat niko ne može biti prisiljen da ide, ako se oseća nesposobnim ili plašljivim. Takođe, oni koji su tek napravili kuću ili su se tek oženili, oslobođeni su vojnih aktivnosti.

U teokratskoj državi ne postoji policija i vojska kao u demokratskim društvima. Policajci i vojnici u teokratiji su svi slobodni i hrabri muškarci koji su u svakom trenutku spremni da deluju u smeru sprečavanja pojave i širenja destrukcije, bolesti i smrti. Oni deluju u onom domenu koji im je poveren, a to je pre svega njihova porodica, a zatim lokalna zajednica, i tako redom sve do nivoa države, na način kako se između sebe dogovore.

Ljudi koji žive u teokratskoj državi mogli bi se opisati kao ljudi u jednom velikom čamcu. Ako bi neki pojedinac krenuo da buši rupu ispod svog sedišta, ostali bi trebali da reaguju i da ga spreče u tome. Neodgovorni pojedinac bi mogao da kaže: “Ostavite me na miru! Ja bušim rupu ispod svog sedišta, a ne ispod vašeg!” Na sličan način neko može da dopusti da se njegov sin ili ćerka nedolično ponašaju, ili da dopusti neki drugi oblik destrukcije u svojoj  porodici. Obaveza ostalih članova društva, najpre njegovih suseda, trebala bi da bude da ga najpre upozore, a ako on odbije da reši problem, ostali članovi društva bi trebali da deluju i takvog neodgovornog pojedinca sankcionišu, ili da njegovoj porodici dodele staratelja. Ukoliko se to ne učini, onda postoji mogućnost da se destrukcija i bolest prošire i na druge porodice, pa onda i na čitavo društvo, kao što je to slučaj sa demokratskim društvima.

Dakle, izbori u teokratskoj državi se sprovode na individualnom nivou. Kada država ima minimalan broj odgovornih osoba koje su izabrale slobodu i napredak u zajednici sa Bogom, onda se izbori na svim višim nivoima lako sprovode, jer je cilj svakog zdravog i slobodnog pojedinca da se spreči pojava i širenje požara nemorala i destrukcije. Sa druge strane, u demokratskim društvima ne postoje slobodni izbori, jer na demokratske izbore izlaze neslobodni ljudi - robovi raznih zabluda koji nisu u stanju da brinu o sebi, niti da prepoznaju šta je dobro, a šta zlo, tako da o svim dešavanjima u demokratskom društvu brine neko drugi, a ne sami stanovnici države. Vladari demokratskih država su samo marionete vodećih svetskih kriminalaca koji odlučuju o svim svetskim tokovima. Ukoliko bi se pojavio neki političar ili drugi pojedinac, koji bi se usudio da se suprotstavi svetskim tokovima destrukcije i ropstva čitavih naroda i država, brzo bi bio satanizovan od strane medija koji su pod kontrolom ujedinjenih svetskih kriminalaca i morao bi da se povuče sa položaja, ili bi bio nasilno uklonjen.

Današnjim narodima i državama je nametnut rat u kojem se od njih traži bezuslovna kapitulacija, što podrazumeva da okupator uspostavi svoje zakone, preuzme medije i postavi svoje ljude koji će sprovoditi koncept uništenja ljudi na svim nivoima, a u isto vreme tražiti od svih da tvrde da im je lepo i da uživaju u svim oblicima destrukcije koji su uspostavljeni. Zato je po zakonima teokratske države zabranjeno ulaženje u bilo kakav savez sa drugim državama. Biti deo sveta, znači prihvatiti zakone koji vladaju u tom svetu, a to drugim rečima znači prihvatiti samoubistvo. Izbori koje nudi teokratska država jesu izbori za Boga i Njegove principe, što dovodi do svakog oblika progresa i zdravstvenog napretka. Tada teokratsko društvo postaje videlo drugim narodima i državama, koji će biti prisiljeni da zaključe: “Samo je ovaj narod mudar i razuman".

Нема коментара:

Постави коментар