уторак, 01. август 2017.

DRŽAVA

U vreme najstarijih civilizacija, ropstvo jedne države ili naroda se manifestovalo primenom grubih robovlasničkih principa kada je narod okupirane države bio silom prisiljen da radi za robovlasnika. U tom slučaju, uslovi života su bili veoma teški, rad veoma dug i naporan, odnos robovlasnika prema robovima veoma surov, ali je važno istaći da je kod robova postojala želja za izlaskom iz stanja ropstva. Vremenom su uslovi ropstva postali blaži, jer su robovlasnici shvatili da boljom motivacijom robova mogu da ostvare veću zaradu.

Tako su nastale feudalne države u kojima su robovi dobili na korišćenje određeni deo zemlje, ali su robovlasniku morali da plaćaju veliki porez od plodova zemlje. Pojedinci i porodice koji nisu prihvatali ropstvo, odlučivali su se za izolovan život od ovakvog sistema i obično su živeli u brdima i planinama, dakle na mestima za koja su robovlasnici smatrali da nisu atraktivna za ostvarivanje velike zarade. Njihov život je bio materijalno skromniji od života onih koji su živeli u plodnijim delovima države, ali su zato uživali slobodu. Čest slučaj je bio da su svojim načinom života podsticali svoje zemljake robove da promene način života i odbace okupaciju, tako da istorija beleži brojne slučajeve nastanka slobodnih država koje su određeni vremenski period uživale život slobodan od robovlasničke čizme. Razvojem nauke, već od Srednjeg veka, a naročito u 19. veku, počeo je rapidan rast velikih fabričkih pogona u kojima je za kratko vrememoglo da se proizvede mnogo robe i da se ostvari velika zarada. U tu svrhu, došlo je do velikih migracija robova iz prirodnog ambijenta (sela) u novoformirana velika naselja oko fabrika (gradove). Robovlasnici su za svoje robove pravili zgrade sa malim sobama i stanovima, sa ciljem da obezbede što jeftinije uslove za život (ti uslovi su najčešće bili ispod svakog minimuma). Stanje robova je postalo mnogo teže, jer su nehigijena i nezdravo okruženje postali dodatno otežavajući problem, tako da je došlo do pojave velikih i razornih epidemija koje su odnele milione života. Dok su robovali u prirodi (selu), ovakvih problema nije bilo.

Pošto su želeli da svoju vlast i polje uticaja prošire, različiti vladari su tokom istorije pokretali osvajačke ratove. U početku su ti ratovi vođeni oružjem i golom silom, a kasnije su počeli da se primenjuju specijalni oblici ratovanja. Naime, uočeno je da je sa robovima moguće veoma lako manipulisati jer je njihovo znanje o životu i zakonima koji postoje u ovom svetu skoro ravno nuli. Zato su vladari jednih država počeli da huškaju narode drugih država ne bi li ih podstakli da naprave pobunu i ustanak, zbace postojeće vladare, a uspostave novu vlast koja će prihvatiti “novo državno uređenje” koje im je prikazano kao napredno. Na takav način su organizovane skoro sve revolucije u zadnjih petsto godina. Ovo “novo državno uređenje” nudilo je robovima “pravo da odlučuju” i tako mogućnost da “preuzmu sudbinu u svoje ruke”. U ovom novom uređenju, ropstvo je prikazano kao nešto dobro i nazvano je “slobodom”, a prava sloboda je počela da se ismejava i da se naziva ropstvom. Robovi više nisu grubo gaženi i nipodaštavani, već su pohvaljivani i nagrađivani ukoliko bi svojim destruktivnim načinom života podsticali i druge ljude na ropstvo. Svakom robu je omogućeno da može da napreduje u robovlasničkom biznisu, a onim najdestruktivnijim je omogućen ulaz u sam vrh robovlasničke hijerarhije.

Još u vreme drevnih robovlasničkih društava robovima je bilo omogućeno da učestvuju i “uživaju” u krvavim gladijatorskim borbama, prostituciji, narkomaniji i drugim destruktivnim oblicima zadovoljstva koji su ih duhovno i fizički dodatno onesposobljavali i činili još većim robovima. Razvojem nauke i tehnologije, planeri “novog državnog uređenja” podigli su sve oblike destruktivnih oblika zadovoljstva na najviši mogući nivo, tako da je robovima omogućeno da “uživaju” u destrukciji do nezamislivih granica. Takvo razvratno i destruktivno ponašanje je od strane robovlasnika prikazivano kao “zabava” i najviši oblik slobode. Preko medija, koji su sada postali veoma moćni i uticajni, vladari su promovisali destrukciju i perverziju, a sve najgore oblike ropstva veličali i prikazivali privlačnim, da bi postojeće robove još dublje uvukli u ropstvo, kao i da bi one koji još nisu u ropstvu uvukli u to stanje. Zbog ovakve agresivne medijske kampanje i naizgled “velikih privilegija” i navodno “lagodnog života” koji je pružao život u ropstvu, veliki broj ljudi je dobrovoljno napuštao prirodni ambijent i preselio se u velike gradove da uživa u “novom i boljem životu”. Kao vrhunac uspostavljanja novog robovlasničkog sistema, vladari ovakvih država su, kao najviši oblik “slobode”, ponudili robovima da “sami odluče” o tome ko će vladati državom.

Organizovani su “izbori”, na kojima su svi ljudi mogli da učestvuju i glasaju. Vladari su već procenili da je narod dovoljno zaglupljen i da je sa njim moguće lako manipulisati, tako da su ovakvi “izbori” predstavljali samo overu postojeće okupacije. Kroz agresivnu medijsku kampanju, u kojoj su najviše promovisani oni koji su ropstvo prikazivali na najlepši i najprivlačniji način, i koji su nudili bolje i savremenije oblike ropstva, narod je birao one takmičare u izbornoj trci koje su mediji najviše promovisali i koji su dobijali najveću podršku ujedinjenih svetskih kriminalaca koji su vodili skoro sve svetske tokove. Tako je i zvanično uspostavljen najviši oblik ropstva nad jednom državom i jednim narodom, a taj oblik ropstva je prikazan kao najviši oblik slobode kome je dato ime “demokratija” (ili “vladavina rulje”). Međutim, postojali su narodi i države koji nisu bili pogodni za uvođenje ovog “novog državnog uređenja” jer je u njima veliki deo populacije živeo u prirodnom ambijentu, a uticaj religioznih ljudi je bio veliki. Zato je bilo neophodno da se uvede jedno “prelazno rešenje”, jedan viši oblik ropstva koji će takođe biti prikazan kao napredan, a koji će u stvari biti samo prelazni korak do demokratije. Tako je brojnim narodima ponuđen komunizam3 u okviru kojeg je trebao da se ukine svaki uticaj religioznih ljudi, ali je trebao da se privremeno zadrži neki oblik morala, pošto takvi narodi nisu bili u stanju velike moralne dekadencije da bi im se odmah uvela demokratija. Pobune komunističkih grupa, koje su pozivale narod na ustanak protiv postojećih robovlasnika, izbijale su u mnogim državama širom sveta.

Tako su na političkoj mapi sveta ostale samo demokratske i komunističke države. Naivnom narodu je prikazivan prividan sukob između demokratskih i komunističkih država sa ciljem da se komunizam što više učvrsti u novoformiranim komunističkim državama. Uticaj religioznih ljudi u komunističkim državama je bio potpuno marginalizovan, a uspostavljen je “ateistički moral” u kojem je u početku kriminal u brojnim aspektima bio žestoko kažnjavan. Kako je u komunizmu narod počeo sve više i dublje moralno da propada, polako su počeli da se uvode svi oblici demokratskog nemorala - najpre preko destruktivnih oblika muzike i filmova, a zatim preko modnih trendova i “seksualne revolucije”. Porodica je bila potpuno razbijena, deca su oduzimana od roditelja i postajala deo obaveznog ateističkog sistema obrazovanja, a svi oblici kriminala su počeli uveliko da cvetaju. U međuvremenu su najviša mesta u religijskim institucijama zauzeli ljudi bliski demokratiji, koji su za to bili veoma nagrađeni, uzvisivani u medijima i veličani. Kada je situacija dovoljno sazrela, komunizam je prerastao u demokratiju - u većini država skoro bezbolno. U retkim državama, gde je narod odbacio komunizam, a nije želeo da prihvati okupaciju (demokratiju), ujedinjeni svetski kriminalci su finansirali najokorelije grupe kriminalaca da izazivaju teške zločine i incidente, a kada bi država krenula da se obračuna sa njima, usledila bi žestoka medijska hajka svih svetskih medija o “kršenju ljudskih prava” u toj državi, tako da bi u slučaju ponovnog odbijanja da se uvede demokratija usledila najpre ekonomska izolacija pomenute države, a ako je bilo potrebno i vojna agresija i njeno zauzimanje, da bi se napokon uspostavila demokratija u svojoj punoj formi. Kako se demokratija dublje uvlačila u sve aspekte ljudskog života, tako je ropstvo i uništenje čoveka postojalo sve teže i brutalnije.

Sada se nalazimo u vremenskom trenutku kada je ropstvo skoro dostiglo svoj najviši nivo koji je postojao u drevnim vremenima, s tim da današnji robovi veruju da su slobodni, a u isto vreme skoro da nemaju snage da bilo šta promene. Preostalo je još samo da se ropstvo dovede do tog nivoa, kao što je to u gladnoj Africi, kada će “novo državno uređenje” ili demokratija pokazati u potpunosti i bez maske svoje pravo lice surovog satanizma. U demokratskim državama gladne Afrike 5% populacije živi u izobilju (vladari i njihovi najbliži pomagači), a 95% populacije jedva preživljava ili umire od gladi. Naravno da kontrolisani svetski mediji ne prikazuju ovu sliku ostalim svetskim narodima koje čeka ovakva sudbina. Kada bismo izašli na ulicu i pitali slučajne prolaznike da li veruju da postoje ljudi koji uživaju u tuđoj patnji i smrti, kojima ljudsko stradanje i uništenje čoveka predstavlja najveće zadovoljstvo u životu, a ujedno i metod za ostvarivanje svojih životnih ciljeva, sigurno da bi mali broj ljudi rekao da ovakvi ljudi postoje. To je očekivan odgovor velike većine onih koji su vaspitavani da čovek treba da bude koliko-toliko pošten u životu i da je veoma ružno izazivati patnju i smrt drugog čoveka. Ali, ako bismo te iste ljude pitali, da li veruju da najgori kriminalci i najnemoralniji ljudi - najveći monstrumi u ljudskim obličjima kontrolišu skoro sve savremene svetske tokove, sigurno je da skoro niko ne bi potvrdno odgovorio na ovo pitanje. Činjenica je da je ovaj svet postao jedan veliki koncentracioni logor u kojem se čovečanstvo kuva kao žaba u loncu. Onaj koji je stvorio ovaj svet zatalasaće žabokrečinu u loncu i dopustiti patnju i bol čovečanstva da bi na taj način mnogim ljudima otvorio oči da vide strahotu i bedu ropstva u koje su dobrovoljno ušli, i da tako sačuva ljude (koji to žele) od samouništenja. Upravo je krajni cilj satanizma uništenje čoveka na način da čovek sam sebi oduzme život.

Kada ljudi odbace Božji poziv da budu slobodni i zdravi, onda su bol i patnja jedini mehanizam koji Bog ima na raspolaganju da čoveka pokuša da sačuva od samouništenja. Kako vreme bude odmicalo, uvođenje satanizma kroz formu demokratije, kao najteže bolesti koja može da zadesi jedno društvo, biće sve agresivnije i žešće. Ceo svet će biti doslovno zavisan od malog broja ljudi (baš kao u gladnoj Africi), a manipulacija će dostizati nezamislive razmere. Vladari sveta će izazivati terorističke akcije širom sveta, da bi za to optuživali “opasne teroriste” od kojih treba da strepi ceo svet. Da bi se svet “zaštitio” od tih “terorista”, biće uvedeni restriktivni zakoni kojima će se u stvari ropstvo još snažnije učvrstiti i tako na ljude izvršiti još jači pritisak za prihvatanje zakona koji vode samouništenju. Vrlo je moguće da će na kraju ljudi biti žigosani kao stoka u torovima, i čipovani kao današnji psi da bi gazde mogle da imaju lakši i bolji uvid na kretanje svojih robova, a sve pod izgovorom “zaštite od terorizma” i “povećanja bezbednosti”. Pošto su čovekovi potencijali veliki, uključujući i potencijale da se iz velike duhovne tame okrene ka svetlosti napretka i ozdravljenja, Bog će dopustiti da se satanizam širi sve do onog ili ropstvo trenutka dok bude postojao makar jedan čovek za koga ima šansi da se okrene ka izbavljenju. Kada više ne bude bilo nikoga zbog koga bi trebalo čekati, Bog će intervenisati i rešiti problem zla na ovoj planeti. Svaki razuman roditelj će lako razumeti ovo Božje odugovlačenje i čekanje, jer jedno dete vredi više od svih kuća i teritorija, i svih zvezda i galaksija. Naravno, Bog je ljudima dao uputstva kako da budu zdravi i srećni u životu na ovoj planeti, bez obzira na okolnosti. Takođe, u svojim uputstvima Bog informiše čoveka kako je moguće danas i sada, uspostaviti slobodnu i zdravu državu u neprijateljskom okruženju. 

Нема коментара:

Постави коментар