уторак, 01. август 2017.

BRAČNA ZAJEDNICA

U porodici kao ratnoj formaciji, muškarac je komandant i osoba od najvećeg poštovanja (status koji on svojim ponašanjem treba da opravda). Kao mužu, muškarcu je povereno da bude “gospodar” i “vlasnik” svega što postoji u porodici, uključujući i ženu i decu (na jeziku Biblije, reč “muž” (hebrejski “baal”) znači “vlasnik, gospodar”). To znači da je muž odgovoran, i pred Bogom, a i pred ostalim muškarcima koji nose istu odgovornost u društvu, da brine o svojoj porodici, da omogući i vodi njen napredak, kao i da snosi posledice ukoliko neko od članova porodice počini neko krivično delo.

Da bi se sin oženio, ili ćerka udala, neophodna je dozvola oca. Dakle, nije moguće da se sin oženi ili ćerka uda, ako otac to ne odobri. Sin ili ćerka koji bi pobegli od kuće, da bi se oženili “sa kim oni hoće”, bez dozvole oca, morali bi da pobegnu u neku neznabožačku ili demokratsku državu gde je takvo ponašanje dozvoljeno. U teokratskoj državi ne bi imali gde da pobegnu, jer niko ne bi smeo da ih primi. U slučaju da neko da podršku odbeglom sinu ili ćerki, i primi ih u svoju kuću, iako je znao da su oni pobegli od oca, bio bi kažnjen kao da je oteo čoveka, a za takvo krivično delo je propisana najteža kazna (smrtna).

Važno je reći da otac nema pravo da prisiljava sina ili ćerku na ženidbu (ili udaju). Do braka ne može doći ako sin ili ćerka svojom slobodnom voljom ne pristanu da uđu u brak. Otac, zajedno sa ostalim članovima porodice, može da sugeriše svom sinu ili ćerki bračnog druga, ali konačnu odluku donosi sam sin ili ćerka. Otac je, kao glava porodice, “čuvar devojaštva” svoje ćerke. To znači da je njegova ćerka “devojka”. U biblijskoj (ili teokratskoj) terminologiji, termini “devojka” i “devica” imaju isto značenje. Kada se uda, devojka postaje žena. Ako bi se prve bračne noći pokazalo da devojka nije devojka (devica), to bi značilo da se ona kurvala bez znanja svog oca i bila bi sankcionisana najtežom kaznom. Osim statusa devojke i žene, ženska osoba može imati status udovice, raspuštenice, silovane ili kurve. Udovica je žena kojoj je muž umro i ona može ponovo da se uda. Raspuštenica je žena koju je muž oterao zbog njenog bezobrazluka i nemorala za koji nije propisana smrtna kazna. Raspuštenicu niko ne može da oženi, osim u izuzetnim slučajevima, i ona ostaje neudata do kraja života. Ona može da radi na nečijem imanju i da služi u nekoj porodici radeći manje odgovorne poslove. U slučaju da neko oženi raspuštenicu, bilo bi smatrano kao da se kurvao sa njom, a za kurvarstvo je propisana najteža kazna za oboje.

Silovana žena je osoba koja je pružala otpor nad onim koji ju je povredio (nije dobrovoljno ušla u takav odnos). Za muškarca koji je izvršio silovanje propisana je smrtna kazna, a silovana žena može da se uda, ako njen otac ili staratelj procene da je za to spremna i ako se nađe muškarac koji bi hteo da je oženi. Kurva je ženska osoba koja menja muške partnere koji joj nisu muževi, i takve osobe ne mogu da egzistiraju u teokratskoj državi. Za njih je propisana najteža kazna (ista sankcija važi i za muškarce kurvare). Možda će neko primetiti da su kazne za nepoštovanje polne čistote, bračne zajednice i porodice veoma rigorozne, ali upravo je uništenje porodice u savremenim demokratskim društvima izvor svih oblika bolesti i smrti, i najvećih patnji i destrukcije. Loši ljudi proizilaze iz loših zajednica koje se ne mogu nazvati porodicom i državom. Da bi se sprečile strahote koje su neminovna posledica uništenja porodice, i da bi se stvorio ambijent za opstanak i razvoj dobrih porodica, potrebno je adekvatno delovati protiv onih koji seju smrt na sve strane. A nema većih ubica od kurvi i kurvara. Deca takvih osoba su najveći zlikovci i kriminalci u ovome svetu. Najveći monstrumi ovoga sveta su samo verna slika nebrige njihovih roditelja.

Savremena demokratska društva su prava slika kurvi i kurvara koji se igraju braka i porodice. Ne treba da čudi što su posledice takvih “brakova” najstrašnija maloletnička delikvencija i nemoral najgorih razmera. Naravno da će mnogi savremeni roditelji, koji su nezadovoljni sa svojom decom, reći da su “učinili sve” da njihova deca budu dobra. Pod tim “sve” oni podrazumevaju davanje novca i vaspitanje po najvišim kriterijumima ovoga sveta. Oni su bili previše sebični da svoje vreme posvete deci, ali i previše glupi da prepoznaju strahote savremenog ateističkog sistema obrazovanja. Za njih je odlazak njihove dece na destruktivne zabave, gledanje i slušanje destruktivnih filmskih i muzičkih programa, život po principima koji se agresivno reklamiraju u savremenom svetu, nešto “normalno” jer to “svi rade”.

Kada udaje ćerku, otac ima pravo da traži od oca mladoženje (ili samog mladoženje) novac, robu ili nešto slično kao određenu vrstu “obeštećenja” za svoju ćerku. Vrednost “obeštećenja” može da bude velika, gledano sa materijalne tačke gledišta, ali ona je uvek simbolična kada se vidi kakvu neprocenjivu vrednost dobija porodica mladoženje. Iako je ovaj svet veliko ratno poprište u kojem nije moguće fizički opstati bez zaštite čvrste muške ruke, nesporna je činjenica da bez lepote ženskog karaktera nije moguće stvoriti ono što je najvrednije u univerzumu, a to su dobri ljudi. Zato je ulazak dobre supruge u nečiji dom - najveći dar kojim muškarac može da bude darovan od strane Boga.

Potrebno je reći da prilikom sklapanja braka jedino mladoženja može da potpiše bračni ugovor kojim se obavezuje pred Bogom da će brinuti i čuvati svoju buduću suprugu i ispunjavati sve obaveze koje se očekuju od muža. Nevesta ništa ne potpisuje, jer ona neće biti glava porodice, pa prema tome ne može da preuzme odgovornost za eventualne propuste u porodici. Sva odgovornost za sve što se desi u porodici leži na muškarcu, i zato su njegova ovlašćenja najveća. Prilikom stupanja u brak ne koriste se nikakvi “bračni predmeti” (prstenje, ogrlice, narukvice i dr). Takvi “predmeti” su korišćeni u neznabožačkim zajednicama gde se na taj način pokušavala “prizvati sreća”. U savremenim demokratskim društvima mnogi mladi supružnici veruju da će nošenje bračnog prstenja biti neka vrsta zaštite od preljube, jer će svi moći da vide da je njihov bračni drug oženjen (udata). Naravno da kurvama i kurvarima nije mnogo važno da li je neko u braku ili nije, tako da nošenje prstena kao znaka vernosti nema nikakvog smisla. Vernost se pokazuje ispunjavanjem bračnih obaveza kojim se bračni drug podstiče na još veću požrtvovnost i službu svom bližnjem. Da ponovimo, kao i sve drugo što je vezano za porodicu, tako i ženidba i udaja sinova i kćeri ne može da se realizuje bez dozvole oca.

Udata žena može da se uda za drugog muškarca jedino u slučaju da joj muž umre. Muž može da umre prirodnom smrću, nesrećnim slučajem ili da bude osuđen na smrt, što bi predstavljalo slučajeve koje bi ženu (sada udovicu) dovelo u situaciju da može ponovo da se uda. Ponovna ženidba muškarca je malo specifičnija zbog postojeće situacije u kojoj se savremena društva nalaze. Muškarac može ponovo da se oženi ukoliko je prisiljen da svoju postojeću ženu isključi iz porodice i da joj uruči “knjigu raspusnu”. “Knjiga raspusna” je dokument o razvodu kojim muž izjavljuje da mu određena žena više nije supruga. U teokratiji muškarac ne može da “bude razveden” - samo žena može da bude razvedena, odnosno isključena iz porodice, i u tom slučaju ona ne može da se uda do kraja svog života. Jedino što joj preostaje jeste da radi za neku drugu porodicu koja bi odlučila da je primi kao radnicu (roba). U slučaju razvoda, deca ostaju sa ocem.

Ukoliko bi se desilo da se muž neodgovorno ponaša (konzumira alkohol, maltretira ukućane, ne ispunjava bračne obaveze i dr), njegova braća i rođaci imaju pravo da donesu odluku da se neodgovornom članu zajednice dodeli staratelj. U tom slučaju neodgovorni muž dobija status roba, ali u blažoj formi nego inače, jer mu je staratelj neko od njegovih bližih rođaka.

Нема коментара:

Постави коментар